RAGBI I ZDRAVLJE, DRUGI DEO: Između pretreniranosti i neutreniranosti

U narednom periodu imaćete prilike da se, sa tekstovima naše doktorke Maje Velinović, bolje upoznate sa definicijama i načinom lečenja različitih povreda u ragbiju. Kako bi povećala svest o bezbednosti u sportu, Maja Velinović će vas detaljno upoznati sa načinima kako da ostanete bezbedni dok igrate ovu plemenitu igru. 

UVODNA REČ AUTORKE:

Dragi ragbi zaljubljenici, za koje verujem da su meseci februar i mart meseci ljubavi prema ragbiju zbog Kupa šest nacija (K6N), obraćam vam se inspirisana pomenutim takmičenjem i njegovom organizacijom. Moram da priznam da je K6N jedan od mojih omiljenih takmičenja zbog samog rasporeda održavanja utakmica. Iako ima samo šest ekipa, turnir traje skoro mesec i po dana, jer se utakmice igraju jednom nedeljno ili čak u dve nedelje. Neko će pomisliti da je pauza između dve utakmice velika, ali verujte da nije, jer u tom periodu ima sasvim dovoljno vremena za potpuni oporavak i održavanje forme kroz treninge. Jako je bitno naći „pravu meru“ u profesionalnom sportu kada je reč o treninzima, kako bi se izbegao sindrom pretreniranosti i potencijalne povrede igrača.

SINDROM PRETRENIRANOSTI

Ragbi junion je zahtevan sport, prema Mičelovoj klasifikaciji sportova po intenzitetu i zastupljenosti statičke i dinamičke komponente spada u IIC grupu, tj. predstavlja umeren statički i visoko dinamički sport. Sindrom pretreniranosti (eng. overtraining syndrome) označava istovremeno poremećaj i posledicu prekomernog vežbanja i treniranja u kombinaciji sa neadekvatnim oporavkom i lošim kvalitetom sna, koji dalje rezultuju smanjenju performansi i nastanku umora. Drugim rečima to je jedna maladaptacija na prekomerno vežbanje sa nedovoljnim odmorom koje uzrokuje devijaciju više organskih sistema (neurološkog, endokrinološkog, imunološkog, mišićnog). Od pobrojanih sistema mišićni se najbrže oporavlja, često se samo on posmatra kao pogođen te se oporavak uglavnom bazira na mišićima. To nažalost nije dovoljno za kompletan oporavak. Kod sindroma pretreniranosti dolazi do nagomilavanja trenažnog opterećenja što vodi smanjenju performansi igrača, pa kada se javi, za oporavak su potrebne nedelje, nekad i meseci.

Rađene su brojne studije o sindromu pretreniranosti, a posebno bih navela studiju Ramirez-Lopeza i saradnika, objavljenoj januara ove godine, koja se bavila ispitivanjem neuromuskularnog i perceptivnog osećaja umora u elitnom ragbi takmičenju K6N za igrače mlađe od 18 godina. Tokom takmičenja ispitano je 133 igrača muškog pola iz 5 reprezentacija (73 igrača skrama, 60 igrača linije). Svaka reprezentacija je imala tri utakmice u vremenskom razmaku po 96 časova. U toku takmičenja, igrači su popunjavali svakodnevni upitnik radi praćenja njihovog opšteg stanja uz svakodnevno izvođenje skokova uvis sa počučnjem (eng. countermovement jump) zbog procene neuromuskularne funkcije. Stoga je cilj ove studije bio da proceni efekte učestalih mečeva tokom inauguralnog dela K6N među U18 ragbistima na neuromuskularnu funkciju donjeg dela tela i perceptivnog uvida u sopstveno stanje. Ispostavilo se da su po četiri dana dovoljna za kompletan oporavak između tri uzastopna meča kada su profesionalni igrači ragbi unije u potpuno kontrolisanom okruženju (timski rad selektora, kondicionih trenera, lekara, fizioterapeuta, nutricioniste…). Značajan pad neuromuskularne funkcije donjeg dela tela može se očekivati već dan nakon utakmice, i zato treba izbegavati zahtevne treninge donjeg dela tela kako bi se oporavila ta funkcija. Procenjuje se da je potrebno 48 sati za oporavak donjeg dela tela. Čini se da perceptivna procena nadmašuje procenu neuromuskularne funkcije donjeg dela tela u praćenju umora posle utakmice koji može da se otkrije i 72 sata nakon odigrane utakmice.

SINDROM NEUTRENIRANOSTI – SLIKA I PRILIKA RAGBIJA U SRBIJI

Uzimajući u obzir stanje ragbija u Srbiji, stiče se utisak (čast izuzecima) da je većina naših ragbista nedovoljno utrenirana. To predstavlja faktor rizika za  povrede, a samim tim i neodržavanje utakmica po planiranom rasporedu za sezonu iz razloga što nemamo dovoljno igrača. Sa jedne strane je to razumljivo jer naši ragbisti nisu samo ragbisti. To su porodični ljudi, radnici, studenti, đaci čije obaveze „ometaju“ redovan trenažni proces, kojima je ragbi u krvi, koji neće da izdaju drugare iz tima i ne izbegavaju pozive na utakmice, čak i kada nisu trenirali mesecima. Takav ragbista uglavnom vrca od hrabrosti na terenu, ali je zapravo jedna laka i osetljiva meta za potencijalno svaku povredu i medicinsko stanje. Dekondicioniran, u startu su mu sniženi plućni i kardiovaskularni kapaciteti, što tokom utakmice predstavlja rizik za srce. Mišići takođe imaju memoriju, posle duge neupotrebe skloni su povredama, a sa njima je tu i koštano-zglobni sistem. Kod igrača može da se javi anksioznost i nesigurnost posle dužeg vremena neigranja (iako to jedan ragbista neće da prizna), te to dodatno doprinosi riziku od povređivanja. A rešenje je jako jednostavno: idite redovno na treninge, ili bar što je redovnije moguće. Ukoliko niste u mogućnosti, odradite trening u svojoj režiji, samo ne ispadajte iz forme. Ako ste rešili da igrate ovu čarobnu igru, ja vas molim da pobedite sebe i odete na trening. Tu su naravno i ishrana i stil života koji treba da budu što više u harmoniji i službi treninzima kako bi svaki ragbista poboljšao svoje performanse, a ujedno smanjio rizik od povređivanja.

Dragi moji ragbisti, neutreniranost je podjednako opasna kao pretreniranost, te vam od ta dva savetujem nešto između, tj. „zlatnu sredinu“.
Sportski pozdrav!

Dr Maja Velinović

majavelinovic@live.com   

Beograd, mart 2020.       

Share Now

Related Post

Leave us a reply